Žene u Siriji nemaju ista prava kao muškarci: „Više se ne radi o…

U Siriji, žene zahtijevaju jednakost pred zakonom. Sa više od 100.000 muškaraca koji se vode kao „nestali“, hiljade njih žive u pravnom vakuumu. Da li im Damask uskraćuje pravo na jednakost?

Više od 100.000 žena u Siriji ne može da ostavi rat iza sebe – ni emocionalno, ali ni pravno gledano. Ne samo da im nedostaju njihovi rođaci i muževi – one nemaju ni ista prava kao muškarci.

Prema podacima Ujedinjenih nacija i sirijskih grupa za ljudska prava, između 150.000 i 170.000 ljudi – pretežno muškaraca – i dalje se vode kao nestali, iako je građanski rat okončan. Većina je „nestala“ nakon 2011. godine, kada je ustanak protiv Asadovog režima prerastao u građanski rat.

Procjenjuje se da je tokom građanskog rata između milion i dva miliona ljudi bilo zatvoreno. Pored toga, približno 600.000 ljudi je ubijeno. Mnogi od njih sahranjeni su u neobilježenim grobovima.

Rat je završen u decembru 2024. godine kada je koalicija pobunjeničkih grupa predvođena milicijom Hajat Tahrir el Šam (HTS), sa aktuelnim predsjednikom Ahmedom el Šaraom na čelu, zbacila dugogodišnjeg sirijskog vladara Bašara el Asada.

„Prošlo je četrnaest godina otkako je moj muž nestao“, kaže za Dijče vele (DW) 33-godišnja Nora iz Al-Dane, mjesta koje se nalazi četrdesetak kilometara zapadno od Alepa. Zamolila je da joj se prezime ne objavljuje – iz straha od odmazde porodice njenog muža, s kojom nema dobre odnose.

Odavno je izgubila nadu da će se on vratiti. Ipak, ne može da se pomiri s gubitkom – između ostalog i zato što je porodica njenog muža pravno intervenisala kada je podnijela zahtjev da joj se izda izvod iz matične knjige umrlih.

Kamen-temeljac sirijskog zakonodavstva sve do danas je Zakon o ličnom statusu iz 1953. godine. On, između ostalog, predviđa da se nestala osoba zakonski može proglasiti mrtvom tek kada navrši 80 godina.

Pravnu potvrdu o smrti moguće je ipak dobiti četiri godine nakon nestanka – pod uslovom da je to povezano s oružanim sukobima, vojnim operacijama ili sličnim okolnostima.

Istovremeno, zakon daje muškim rođacima široka ovlašćenja u donošenju odluka. Za Noru to znači da ne može da dobije izvod iz matične knjige umrlih bez saglasnosti porodice svog muža.

Posljedice su teške: ona ne može da naslijedi imovinu svog muža, niti da zahtijeva penziju za udovice. Takođe joj je uskraćeno puno starateljstvo nad sinom, kao i mogućnost ponovnog braka.

„Mom sinu je potrebno odobrenje porodice njegovog oca za svaki zvanični dokument sve dok ne napuni 18 godina“, kaže. Njen potpis se ne prihvata, a nema ni podršku muških rođaka.

„To uopšte nije mali problem“, kaže Hiba Zajadin, viša istraživačica za Bliski istok i Sjevernu Afriku u organizaciji Hjuman rajts voč. Više od 100.000 muškaraca u Siriji vodi se kao nestalo.

„Njihove žene žive u pravnom i ekonomskom vakuumu, a njihova djeca nemaju dokumenta koja su im potrebna za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu“, kaže Zajadin i naglašava da bi poboljšanje njihove situacije moralo da bude u srži svake ozbiljne debate o tranzicionoj pravdi i rodnoj ravnopravnosti.

Iako je prelazna sirijska vlada osnovala Nacionalnu agenciju za nestale osobe, ključne reforme porodičnog prava još uvijek nijesu sprovedene.

„S obzirom na vjersku i etničku raznolikost Sirije, jedinstveno porodično pravo teško da je realno moguće“, napisala je Lena-Marija Miler, predavačica na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kataru, u blog-postu za Londonsku školu ekonomije i političkih nauka.

Praktičniji pristup bio bi diferencirani sistem koji pojedinačnim zajednicama daje određeni stepen autonomije, uz istovremeno obezbjeđivanje koherentne pravne strukture.

Takav pristup takođe odgovara cilju koji je proklamovala prelazna vlada da će poštovati manjine i uključiti sve društvene grupe.

Ali čini se da se trend kreće u suprotnom smjeru. Sirijsko Ministarstvo pravde oduzelo je sudijama nekadašnju fleksibilnost prilikom donošenja odluke o prenosu starateljstva na majke u odsustvu očeva, kaže sirijska istraživačica i ekspertkinja za ljudska prava Lina Gotuk.

Od decembra 2025. godine, tzv. Dopis br. 17 ograničio je zakonsko starateljstvo nad maloljetnicima na veliki broj muških rođaka – gurnuvši tako majke na marginu.

„To ukazuje na postepeno povećanje diskriminacije, koja posebno pogađa supruge nestalih osoba“, rekla je Gotuk. Te žene i dalje se nalaze u društvenoj i pravnoj sivoj zoni.

Za aktivistkinju iz Alepa, Jafu Navaf, Dopis br. 17 označio je prekretnicu. „Zakon za nas ne uvodi pravdu – čak ni kada je u pitanju alimentacija i osnovne potrebe“, kaže ona za DW.

Kada je ta 39-godišnja žena na društvenim mrežama pokrenula inicijativu „Moja djeca, moje pravo“, pridružile su joj se hiljade žena iz čitave Sirije.

„Ono što nas ujedinjuje jeste to što ne možemo da dobijemo ni najosnovnija lična dokumenta za našu djecu – osim preko takozvanog ‘staratelja kojeg je odredio sud’.“

Navaf zato poziva na suštinske reforme. „Narodna skupština mora fundamentalno da reformiše zakon o ličnom statusu i da to bude dio novog ustava – posebno u pogledu starateljstva i starateljstva“, objašnjava.

„Više se ne radi o reformama. Radi se o preživljavanju“, kaže i istovremeno dodaje da su žene svjesne rizika od reakcije društva.

I druge organizacije takođe žele da iskoriste kraj građanskog rata da ukinu zastarjele zakone i okončaju vjekovnu diskriminaciju. To uključuje i pravo djece da steknu državljanstvo majke.

To potvrđuje i Kristijan Brakel, šef bejrutske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel, bliske njemačkim Zelenima. „Žene su ponijele značajan dio tereta tokom rata, ali se za njih, uprkos dalekosežnim dešavanjima, malo toga u Siriji do sada promijenilo.“ Problem ne leži samo u sirijskom pravnom sistemu, već i „u načinu razmišljanja mnogih državnih institucija u kojima dominiraju muškarci“.