Mađarski recept nije primjenjiv na Srbiju

Koliko su Orban i Vučić slični, toliko su Mađarska i Srbija, ili još bolje rečeno građani Mađarske i Srbije, različiti

Svrgavanje s vlasti Viktora Orbana u Mađarskoj više je uplašilo perjanice režima u Beogradu nego što je otvorilo put opozicionom bloku, od političkih partija do studenata, da mogu da ponove performans severnih komšija na sledećim parlamentarnim izborima. Valja podvući da Orban nije nikada bio prijatelj Srbije, a kamoli saveznik u realizaciji njenih državnih interesa, već isključivo ortak predsednika Srbije Aleksandra Vučića, partner u zajedničkim poslovima i sprovođenju agendi Kine i Rusije u Evropi.

Orban i Vučić su toliko privatizovali i zarobili države kojima su vladali ili vladaju, da njihovim propagandnim megafonima, koji se predstavljaju kao mediji, nije bilo teško da stave znak jednakosti između njihovih i državnih ili čak nacionalnih interesa. I u jednog i u drugog uselili su se duhovi Luja XIV i Luja XV: "Država, to sam ja" i "Posle nas (mene), potop".

Orbanov pad predstavlja menjanje paradigme, a to je za režime čiji je jedan od nosećih stubova propaganda uvek rizično jer se radi o događajima koji ne udaraju na racionalnost već na emotivnost, teren na kome oni neprikosnoveno gospodare. I pored toga što su glasači Srpske napredne stranke i drugih satelitskih partija, po dobro oprobanom receptu, izloženi svakodnevnim aferama, skandalima, pretnjama, širenju anksioznosti od propasti sveta, novih ratova, okruženosti neprijateljima, forsiranju vulgarnog i agresivnog rečnika – s ciljem da se ne sećaju ni šta je bilo pre sat vremena, a kamoli da su u stanju da rasuđuju i da se koncentrišu duže od par minuta na bilo koji argument – događaji poput Orbanovog poraza otvaraju pukotine.

Dakle, odlazak Orbana ne ugrožava direktno vlast Aleksandra Vučića, ali je stavlja na iskušenje, tim pre što je niz političkih saveznika na koje može da računa predsednik Srbije, pogotovo u zapadnom delu sveta, sve kraći. Takođe, Orban je predstavljao uzor za Vučićevu politiku, kako na spoljnem tako i na unutrašnjem planu, bilo da se radi o tzv. multivektorskoj politici ili neliberalnoj demokratiji.

Ipak, pogrešno bi bilo razmišljati o nekakvom talasu promena koji bi mogao da se prelije iz Mađarske u Srbiju ili, slikovito rečeno, da nabujala Tisa (ime političke formacije Petera Mađara) stigne do Vojvodine i Dunava i zatim preplavi četrnaestogodišnju Vučićevu vlast.

Koliko su Orban i Vučić slični, toliko su Mađarska i Srbija, ili još bolje rečeno građani Mađarske i Srbije, različiti. Tročetvrtinska većina Mađara, uprkos decenijskoj propagandi, ostala je proevropski i proatlantski nastrojena. U Srbiji je nezamislivo da stotine hiljada ljudi skandiraju "Rusi napolje" – ne misli se na građane Rusije koji su pronašli utočište u Srbiji, već na obaveštajne i propagandne strukture Kremlja koje deluju na teritoriji bivše jugoslovenske republike – kao što su to činile pristalice Petera Mađara. Da ne govorimo da je podrška članstvu Srbije u EU na istorijskom minimumu, a o ulasku u NATO izlišno je i raspravljati.

Ako Srbi nisu kao Mađari, uzaludno je tražiti Petera Mađara među njima. U Srbiji ne treba imitirati Mađare ili bilo koga drugog, potrebno je biti originalan, poštovati izbornu matematiku i obezbediti da izborni proces, u najvećoj mogućoj meri, bude regularan, sprečavajući izborne krađe i prevare. Studentski pokret jedini ima potencijal da promeni režim, a da prethodno Srbija ne prođe kroz tešku ekonomsku krizu.

Porazu Orbana u dobroj meri kumovao je pad životnog standarda građana Mađarske, a kao i svi istočnoevropski narodi, i Mađari se sete slobode i prava kada na računu nema dovoljno para. U tom smislu ne stoje ni paralele koje se povlače između Budimpešte i Beograda kada se priča o korišćenju evropskih fondova. Mađarska je od 2010. godine, od povratka Orbana na vlast, kao zemlja članica, i to je važno podvući, dobila iz evropskih fondova oko 80 milijardi evra. U istom periodu Srbija je, kao zemlja kandidat, primila između pet i šest milijardi evra.

Razmere disproporcije još su evidentnije ako posmatramo blokirana sredstva. Orbanu je bilo blokirano preko 30 milijardi evra iz Fonda za oporavak, kohezijskih fondova i SAFE fonda za naoružavanje. Kada je Srbija u pitanju, radi se o milijardu i po evra ukupno.

Dakle, blokada fondova za Srbiju ima mnogo veći politički i kolateralni značaj nego ekonomski u poređenju sa Mađarskom, čiji je privredni rast direktno vezan za korišćenje evropskih fondova. Eventualna blokada fondova Beogradu bila bi direktna politička poruka da u Briselu više nisu radi da prelaze ćutke preko urušavanja pravne države u Srbiji. Kolateralna šteta ogledala bi se u negativnom efektu na kreditni rejting Srbije i posledično spremnost stranih investitora da ulažu novac u Srbiju.

Iz evropskih institucija i država članica EU, i to sa najviših i najuticajnijih mesta, već četiri godine, praktično od početka ruske invazije na Ukrajinu, Vučiću se otvoreno ukazuje na posledice njegove politike. Na početku su to bili izuzetno dobronamerni saveti, vremenom su prerasli u ozbiljne signale, a sada smo ušli u fazu finalnih upozorenja nakon kojih slede konkretne akcije, uključujući i one neprijatne.

Razumevanje, predusretljivost i geopolitičku pragmatičnost evropskih partnera u Beogradu su sve vreme doživljavali kao slabost EU, igrajući na kartu da Brisel, kao jedini racionalni geopolitički faktor, neće vući poteze na svoju štetu, a u ime odbrane principa pravne države i slobode medija. U Srbiji vladajuća struktura i dalje doživljava pravnu državu, prava i slobode generalno, kao manje važne u poređenju sa velikim geostrateškim interesima i kao sredstvo manipulacije, a ne politički cilj svake vlasti koja misli dobro svojim građanima.

Orbanov poraz slabi Vučića, ali nije presudan za njegov opstanak na vlasti. Odlazeći mađarski premijer, kao što se videlo, nije pomogao Srbiji na njenom evropskom putu, čak ni kada je predsedavao šest meseci Evropskom unijom, ali je garantovao poslovne aranžmane, kredite, investicije i, što je najvažnije, geopolitičku relevantnost Srbiji.

Naime, u očima Kine i Rusije, Srbija kao izolovano ostrvo na Starom kontinentu nema veliki geostrateški značaj. Priča se radikalno menja ako je Srbija deo transverzale koja vodi od luke Pirej preko Skoplja i Beograda do Budimpešte, u slučaju Kine, ili ako je dodatni element grupe članica EU sa simpatijama prema Putinovom režimu, u slučaju Rusije.

Takođe, bez Orbana na kormilu u Budimpešti, režim u Beogradu gubi jedinog saveznika koji je garantovao veto za odluke u kojima je neophodan konsenzus ili jednoglasnost u EU, a nepovoljne su za srbijansku vlast. Istina je da Vučić može da računa na blagonaklonost pojedinih, čak i veoma važnih članica EU, poput Francuske i Italije, ali ni Pariz ni Rim nisu spremni da urade ono što bi Orban činio bez pardona u zaštiti ili pomoći Vučiću.

Vlast u Beogradu evropske integracije Srbije koristi kao taktički instrument za održavanje privida da vodi neutralnu i nacionalnu politiku balansirajući između planetarnih i regionalnih sila. Suština je da Vučića interesuje samo kako da ostane doživotno na vlasti. U tom kontekstu mu je potrebno da igra na više stolova kako bi izbegao da bude u šaci jednog planetarnog ili regionalnog igrača, budući da tada ne bi on odlučivao o svojoj sudbini.

Vučić nema poverenja u Evropljane, ali ni u Kineze i Ruse, a kamoli Turke, i zato igra na kartu diskreditacije svojih političkih protivnika na svim adresama, od Brisela, preko Moskve i Pekinga, pa natrag do Ankare. Cilj je prilično evidentan: održavati ideju da je najmanje loše rešenje za sve ključne međunarodne partnere.

Prethodno rečeno objašnjava nervozu u vrhu režima povodom tajnosti oko kandidata studenata u Srbiji na sledećim izborima, odnosno ko će biti njihovi kandidati za predsednika i premijera. U međuvremenu, režimski propagandni megafoni provlače preventivno kroz blato svakog potencijalnog kandidata.