‘Beskrajni strahovi’: Djeca u Iranu će dugo osjećati posljedice rata

Zbog zatvorenih škola, stalne prijetnje napadima američkih i izraelskih aviona, sve do uspostavljanja primirja, i milicije režima koje patroliraju ulicama, iranske porodice su praktično zatvorene u njihovim domovima. Ne preostaje im ništa osim da čekaju i nadaju se da će se primirje održati

Rat je sada u njegovoj glavi. Trza se na lupanje vrata i zveckanje pribora za jelo.

„Ali sada, moj mozak loše reaguje i na najmanji zvuk."

Iako ima samo 15 godina, Ali (nije mu pravo ime), razume kako se strah, izazvan zvukovima američkih i izraelskih vazdušnih napada na Iran, uvlači u njegov um i ne slabi.

„Zvuk eksplozija, udarni talasi i buka borbenih aviona koji nadleću grad mogu da imaju veoma ozbiljan uticaj", kaže.

Više od 20 odsto stanovnika Irana su mlađi od 14 godina, što je približno 20,4 miliona dece.

Ono što Ali i mnoga druga deca proživljavaju, psiholozi nazivaju stanje povišene napetosti, što može da bude rani znak posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Ali posmatra reakcije njegovih roditelja na ono što se dešava.

Traži poznati osećaj sigurnosti porodičnog doma, ali ga ne nalazi.

Otac mu je ostao bez posla zbog rata, a majka je stalno prestrašena.

„Moja majka je stalno kod kuće i kad god borbeni avioni prelete iznad nas, uplaši se i potrese, pokazuje jasne znakove anksioznosti i straha.

„Nemam kontakt sa prijateljima. Trebalo bi da mogu da učim, da radim i da u budućnosti postanem samostalan.

„Ne bi trebalo da stalno brinem o politici, da živim u stresu, da razmišljam o bombama koje padaju… i da imam beskrajne strahove".

Zbog zatvorenih škola, stalne pretnje napadima američkih i izraelskih aviona, sve do uspostavljanja primirja, i milicije režima koje patroliraju ulicama, iranske porodice su praktično zatvorene u njihovim domovima.

Ne preostaje im ništa osim da čekaju i nadaju se da će se primirje održati.

Rat unosi strah u živote mladih širom Bliskog istoka – od Irana do Izraela, Persijskog zaliva i Libana.

Uz pomoć pouzdanih izvora na terenu, BBC je uspeo da prikupi svedočenja roditelja i onih koji pokušavaju da pomognu deci da se nose sa traumama rata.

Neka imena su promenjena radi njihove bezbednosti.

U centru za ljudska prava u Teheranu, Ajša (nije joj pravo ime), telefonom savetuje uznemirenu majku.

„Pokušajte da uradite ono što sam vam pomenula kako biste za njega stvorili mirnije okruženje", kaže ona.

„Ako je moguće, igrajte se sa njim i neka bude nečim zaokupljenim.

„A ako ni tada ne bude bolje, dovedite ga ponovo u centar".

Ajša kaže da centar prima brojne pozive i da dolaze mnogi zabrinuti roditelji.

„Ima mnogo dece koja imaju poremećaj sna, noćne more, smanjenu koncentraciju, pa čak i agresivno ponašanje.

„Kada se toliko borite da odgajite dete, a onda to dete bude ubijeno, bilo u protestima ili u ratu kao što je ovaj, verujem da nijedan roditelj ne bi želeo da se uopšte rodilo."

U ratu je do 20. aprila poginulo 3.636 ljudi, od kojih je najmanje 254 dece, podaci su novinske agencije Aktivista za ljudska prava u Iranu (HRANA), čije je sedište u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), koja prikuplja podatke iz celog Irana.

Istovremeno, iranski režim pokušava da pošalje decu na prvu liniju.

Vlada je pozvala roditelje da dozvole njihovoj deci da se pridruže dobrovoljačkoj miliciji Basidžu, ključnom stubu državnog aparata, da pomognu u obezbeđivanju kontrolnih punktova.

U televizijskom obraćanju, predstavnik režima je pozvao roditelje da „uzmu decu za ruku i izađu na ulicu".

Rekao je da je rat svojevrstan ispit muškosti za dečake.

„Dozvolite mu da se oseti kao heroj na bojnom polju, da komanduje bitkom.

„Majke, očevi, šaljite vašu decu noću na barikade.

Taj poziv na oružje odveo je 11-godišnjeg Ali Rezu Džafarija u smrt.

Poginuo je u napadu dronom 29. marta dok je sa ocem bio na dužnosti na kontrolnom punktu u Teheranu.

Lokalne novine su prenele izjavu njegove majke Sadaf Monfared da joj je dečak rekao da bi „voleo da postane mučenik".

Međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel optužuje iranske vlasti da regrutovanjem dece za vojnu službu „grubo gaze prava dece i čine teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava što može da se smatra ratnim zločinom".

Regrutovanje dece mlađe od 15 godina dozvoljeno je iranskim zakonima o bezbednosti, što je u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Stanovnica Teherana, koju zovemo Nur, ima sina u ranim tinejdžerskim godinama i odlučna je da ga drži podalje od vojske.

„Dete od 12 godina nikada ne može da donosi ispravne odluke.

„Na primer, mogu da pomisle da je to neka vrsta igre.

„Kada im se da oružje i kaže im se da idu u rat, zamišljaju da igraju video-igricu…

Kada je rat počeo 28. februara, Nur je odvela sina iz Teherana.

„Nikada, nikada ne bih dozvolila da se moj sin uključi u rat.

„Kada su borbe počele pre otprilike mesec dana, prvo što sam uradila bilo je da napustim grad, jer sam bila pod stresom i zabrinuta da bi moj sin mogao da izađe na ulicu i da mu se nešto dogodi, a kamoli da mu dozvolim da ode u rat."

Za sada, postoji nada da će pregovori SAD-a i Irana u Pakistanu uspeti da obezbede trajno primirje.

Ali čak i ako se ono postigne, posledice koje su nasilje bombardovanja, militarizacija detinjstva i gubitak osećaja sigurnosti ostavili na mladim telima i umovima, trajaće još dugo.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk