Halucinacije i ružičasta sluz: Šta može da se desi tijelu u ‘zoni smrti’ Mont Everesta

Više od 300 ljudi umrlo je pokušavajući da se popne na Mont Everest otkako je počelo vođenje evidencije 1920-tih

Nakon mukotrpnih trinaest časova penjanja uz poslednju deonicu planine, Purnima Šresta je bila ekstatična od sreće kad je stigla na vrh Mont Everesta.

Nalazeći se na najvišoj tački na Zemlji, divila se snežnim vrhovima pod sobom.

Ali kad je Purnima posegnula za poslednjom bocom sa vazduhom – izvorom kiseonika od kog zavise alpinisti – njeno dostignuće brzo se pretvorilo u noćnu moru.

Boca se usput pokvarila i ništa od kiseonika nije ostalo.

U roku od nekoliko sekundi, olakšanje i divljenje pretvorili su se u paniku.

„U tom trenutku sam shvatila: 'Nije bezbedno ostati ovde više ni sekund'", kaže ona za BBC Svetski servis.

Purnima se našla u zoni smrti, delu planine koji se nalazi više od 8.000 metara iznad nivoa mora.

Na toj nadmorskoj visini, ljudsko telo ima veoma ograničenu sposobnost funkcionisanja.

„Zato se i zove zona smrti“, kaže doktor Nima Namgjal Šerpa.

„Ako nemaju dopunski kiseonik, u roku od 30 minuta ljudi počinju da iskazuju ozbiljne oblike visinske bolesti, a ona može da dovede do smrti.“

Više od 300 ljudi umrlo je pokušavajući da se popne na Mont Everest otkako je počelo vođenje evidencije 1920-tih.

Tokom poslednje sezona penjanja, koja se završila u maju, život je izgubilo najmanje još petoro ljudi.

U junu 2026. nepalski vodič nestao je na oko 7.500 metara visine, ali je pronađen živ šest dana kasnije.

Petoro planinara iz Bosne i Hercegovine stradali su na planini Elbrus u Rusiji sredinom jula, a krajem istog meseca deset alpinista odnela je lavina na Širokom Vrhu u planinskom lancu Karakorum, visokog takođe preko 8.000 metara.

Dava Šerpa kaže da je preživeo „žvaćući led“ i jedući nekoliko čokoladica koje je pronašao u džepu.

Šta se, dakle, dešava telu u zoni smrti što je čini toliko opasnom?

Uprkos tome što se popela na Mont Everest već pet puta ranije, Purnima se sada našla u smrtonosnim okolnostima.

„Žudela sam da živim toga dana“, priseća se ona.

Atmosferski pritisak pada sa rastom nadmorske visine, smanjujući količinu kiseonika koju pluća udišu što se više penjete.

Ispod 8.000 metara, telo generalno uspeva da se aklimatizuje na smanjene nivoe kiseonika kroz veliki broj adaptacija, među kojima su brži otkucaji srca, brzo i duboko disanje, i usporavanje sistema varenja.

U zoni smrti, alpinisti mogu da udahnu otprilike trećinu kiseonika dostupnu na nivou mora.

Zdravi alpinista može da preživi 16-20 sati uz dopunski kiseonik pre nego što mu se telo ugasi, kažu stručnjaci.

U zoni smrti Mont Everesta, temperature mogu da padnu na čak -40 stepeni Celzijusovih, sa ekstremnim vetrovima koji dodatno otežavaju uslove.

Jedno od najčešćih stanja koje pokreće hladnoća su promrzline.

„Kad opadne unutrašnja telesna temperatura, odbrambeni mehanizmi našeg tela se aktiviraju i krv se preusmerava iz ruku i nogu u glavne unutrašnje organe. Zbog nedostatka kiseonika, ćelije tela počinju da odumiru“, kaže doktor Nima, specijalizovan za medicinu hitnih slučajeva u planinama.

On takođe vodi program obuke prve pomoći za šerpase, izuzetno sposobne lokalne alpiniste koji služe kao vodiči za turiste i često nose njihovu opremu uz planinu.

Promrzline se pogoršavaju kako postaje sve hladnije i što ste duže izloženi hladnoći.

Kod teških slučajeva, pogođeni delovi tela možda moraju da se amputiraju.

Novi alpinisti se obično aklimatizuju na preživljavanje u zoni smrti penjanjem na planinu u fazama, omogućujući telu da se postepeno adaptira na svaku novu nadmorsku visinu.

A opet doktor Nima kaže da čak i najiskusniji alpinisti mogu da se suoče sa ozbiljnim zdravstvenim problemima tokom poslednje deonice uspinjanja do vrha.

Akutni visinski edem mozga (HACE) je redak, ali težak oblik planinske bolesti koji izaziva oticanje mozga.

Pojačani pritisak na lobanju može da pokrene širok dijapazon simptoma među kojima su konfuzija, zaplitanje jezikom, loša koordinacija i halucinacije.

„Često čujemo u planinama da je neki strani alpinista ili šerpas odednom poludeo na velikoj nadmorskoj visini“, kaže doktor Nima.

„U takvim situacijama, alpinisti mogu da postane veoma uznemireni i iracionalni, ponekad se otkačivši od fiksiranog užeta i, u mnogim slučajeva, padajući u sigurnu smrt.“

Glavobolje su jedna od najčešćih boljki koju dožive ljudi penjući se na Mont Everest, često pokrenuta dehidracijom i nedostatkom kiseonika koji stiže do krvnih sudova u mozgu.

Velika nadmorska visina takođe može da dovede do toga da se u plućima nakupi tečnost, što je poznato kao akutni visinski edem pluća (HAPE) a može biti smrtonosan ako se ne leči.

U simptome mogu da spadaju iskašljavanje ružičaste, penaste sluzi, ubrzani otkucaji srca i plava koža, usne ili nokti.

Obično se dešava kad telo nije dobilo dovoljno vremena da se aklimatizuje na povećanje nadmorske visine.

Ljudi koji iskazuju znake HAPE-a treba da se spuste na nižu nadmorsku visinu što je brže moguće i dobiju dopunski kiseonik.

Nadmorska visina predstavlja problem čak i za ljude odrasle u ovom kraju.

Doktor Nima, koji je rođen i odrastao u porodici šerpasa u obližnjem selu Kumdžung, koje se nalazi na nadmorskoj visini od oko 4.000 metara, popeo se na vrh Mont Everesta 2013. godine „da bi iz prve ruke razumeo“ šta se dešava sa telom.

„Iako imamo genetsku prednost što smo rođeni i odrasli na velikoj nadmorskoj visini, to pomaže samo kod adaptacije. Sveukupno gledano, fizički pritisak je težak za svakoga“, kaže on.

Dok je Purnima razmišljala o vlastitoj sudbini na vrhu Mont Everesta, mogla je da vidi usko grlo ljudi koji su se sakupljali uz skoro vertikalnu stenu, poznatu kao Hilarijev stepenik, ispod nje.

Deonica od 12 metara poslednja je prepreka do vrha i ljudi mogu da se uspnu uz nju samo jedan po jedan.

Ona kaže kako se seća da je čula očajnički molbu još jednog šerpasa: „Imam troje dece. Neću preživeti.“

Čekanje tokom dugih vremenskih perioda dovodi alpiniste i šerpase u opasnost da iskoriste sav kiseonik pre nego što uspon bude dovršen.

Ove sezone se više od 1.000 ljudi popelo na Mont Everest, što je čini jednom od najprometnijih u evidenciji, prema nepalskom turističkom odboru.

Ove rekordne brojke pokrenule su raspravu o dozvoljenom kapacitetu najvišeg svetskog vrha – i dovele do zabrinutosti za bezbednost ljudi na planini.

Pored fizičkih stvari koje mogu poći po zlu u zoni smrti, opcije za medicinske intervencije su ograničene.

Jedan francuski pilot je 2005. godine postao prvi koji je spustio helikopter na vrh.

Ali većina helikopterskih spasavanje se ne vrši iznad 6.500 metara visine.

Hitne službe imaju ograničena sredstva na raspolaganju za stabilizovanje pacijenta na velikoj nadmorskoj visini i obično koriste kiseonik kao prvu liniju lečenja.

„Imalo vrlo malo lekova za slučajeva kao što su HACE ili anti-inflamatornih sredstava protiv bolova, inače su veoma male šanse da lekovi funkcionišu u ekstremnim uslovima“, kaže doktor Nima.

„Rekao bih da su svi pokušaji spasavanja u zoni smrti rizik po sopstveni život spasioca.“

Purnimin spas je stigao u obliku lokalnog šerpasa koji je podelio vlastite smanjene zalihe kiseonika dok su se spuštali, pre nego što su dobili pomoć od kolega niže niz planinu.

Uprkos njegovoj opasnosti, magnetna privlačnost Mont Everesta nastavlja da tera ljude da prihvate njegov izazov.

„Često poredim dobra vremena u mom životu sa mučenjem za svaki udisaj vazduha i svaki korak u zoni smrti“, kaže Purnima.

„Bez obzira na to koliko puta odem tamo, jednom kad se nađem duboko u zoni smrti, uvek se zapitam zašto sam to odlučila da se vratim“.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk