Prva, teška godina za Merca – i veliki problemi s Trampom

Da li kancelar Fridrih Merc ovih dana daje opsežne intervjue različitim medijima zato što se bliži prva godišnjica njegovog izbora – ili zato što je koalicija CDU, CSU i SPD koju vodi u krizi? Jedno verovatno ide uz drugo.

U Hrišćansko‑demokratskoj uniji (CDU), kao i u sestrinskoj Hrišćansko‑socijalnoj uniji iz Bavarske (CSU), postoji „sve veće nezadovoljstvo“ kompromisima koje sklapa takozvana „velika koalicija“ demohrišćana i socijaldemokrata, rekao je Merc u nedelju u jednoj televizijskoj emisiji na prvom programu nemačkog javnog servisa. To se odražava i na njegovu ličnu popularnost među građanima – prema anketama ona je na veoma niskom nivou.

Pritom je i sam Mercov mandat počeo sa krizom. Dana 6. maja 2026. izbor Fridriha Merca u Bundestagu postao je presedan. Po prvi put u istoriji Savezne Republike Nemačke kancelarski kandidat u prvom krugu glasanja nije dobio potrebnu većinu. Deseti nemački kancelar prvi je kome je bio potreban drugi krug glasanja.

To takođe pokazuje da velika koalicija i nije tako velika. I da ima samo tesnu većinu u parlamentu.

Bez obećane „jeseni reformi“ u jesen 2025.

U leto nakon izbora Merc je najavio da će jesen 2025. biti „jesen reformi“. Planirane su bile promene u ključnim elementima nemačke socijalne države – penzionom sistemu, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i birokratiji. Međutim, u mesecima koji su usledili ništa od toga nije konkretno sprovedeno.

Brzo je doneta samo odluka o jedinstvenom „posebnom fondu za infrastrukturu i klimatsku neutralnost“ u iznosu od 500 milijardi evra, koji bi trebalo da se koristi do 2045. godine. Sredstva su namenjena, na primer, proširenju železničke mreže i rešavanju zaostataka u izgradnji i obnovi mostova, jer nemačka infrastruktura propada.

Umesto toga, saradnja dva ključna ministra – ministra finansija Larsa Klingbajla (ujedno vicekancelara i lidera Socijaldemokratske partije, SPD) i ministarke privrede Katerina Rajhe (CDU) – često se pretvarala u sukob.

Inicijative ministarke privrede bile su usmerene na poništavanje niza mera bivše tzv. „semafor-koalicije“ ( SPD, Zeleni i FDP, od 2021. do 2024), koja je kombinovala ekonomsku politiku i zaštitu klime. To se odnosilo i na sve glasnije zahteve iz demohrišćanskih stranaka za povratkom civilne upotrebe nuklearne energije, koju je bivša vlada pod vođstvom Angele Merkel ukinula 2011. godine nakon katastrofe u Fukušimi.

U intervjuima koje Merc daje poslednjih dana stiče se utisak da kancelar većinu kompromisa u koaliciji vidi kao nepovoljne po njegove demohrišćane (CDU/CSU). Govori o „koaliciji s većim i manjim partnerom“. Pa kaže da ona zahteva „kompromise“, a kompromisi „nisu jednosmerna ulica“. Međutim, to kod njega nikada ne zvuči kao kritika sopstvenog političkog tabora.

Zdravstveni sistem treba ozdraviti

Tek nekoliko dana pre prve godišnjice koalicija je predstavila prvi veliki paket – koncept reforme zdravstvenog sistema. Ipak, time još ništa nije konačno odlučeno. Slede meseci rasprava u Bundestagu, tokom kojih su promene uvek moguće.

Dopisnica DW iz Berlina Mihaela Kifner pratila je brojna putovanja i javne nastupe Merca tokom prve godine mandata. Ona na taj period ne gleda isključivo negativno. Prema njenom mišljenju, Mercova prva godina „nije učinila Nemačku stabilnijom, ali ju je učinila usmerenijom na sadržaj“.

„Kao što je Merc morao da upozna granice kompromisa s koalicionim partnerima i sopstvenom strankom, tako se i u Nemačkoj učvrstilo saznanje da bez strukturnih reformi više nema napretka. To je samo po sebi društveni pomak“, smatra Kifner.

Teško spoljnopolitičko okruženje

Istovremeno, upravo bi jedinstvena koalicija bila neophodna s obzirom na spoljnopolitičke izazove. Sve češće se upozorava na mogući raspad Evropske unije ili na kraj NATO i transatlantskog savezništva. Tome dodatno doprinosi često nepredvidljiv politički stil američkog predsednika Donalda Trampa.

Putovanja kancelara ili ministra spoljnih poslova sada su često usmerena na strateške interese, bilo u Evropi ili drugim delovima sveta. Prvu godinu Mercovog mandata u velikoj meri je zasenilo Trampovo delovanje. Još u novembru 2020. Merc je izjavljivao: „Tramp i ja – mi ćemo se već snaći.“ To danas zvuči kao davna prošlost.

Tri puta je Merc tokom prve godine mandata boravio u Beloj kući. Donedavno se činilo da je jedan od retkih evropskih lidera koji imaju dobar odnos s Trampom i mogu otvoreno da razgovaraju s njim. Međutim, njegova javna i oštra kritika Trampovog postupanja u ratu s Iranom to menja. Merc je pre nekoliko dana u razgovoru s učenicima jedne gimnazije u svom rodnom kraju Zauerlandu izjavio da „Amerikanci očigledno nemaju strategiju“ u tom sukobu i da je Islamska Republika Iran „ponizila“ SAD u pregovorima.

Tramp je reagovao na sebi svojstven način. Najavio je povlačenje 5.000 američkih vojnika iz Nemačke i kritikovao kancelara na svojoj društvenoj mreži Truth Social. Poručio je da Merc nema pojma o čemu govori i da bi trebalo da se bavi sopstvenom „razorenom zemljom“. Takođe je dodatno povećao carine na uvoz iz Evrope, što će sigurno pogoditi ionako oslabljenu nemačku automobilsku industriju.

Za kancelara je to novo opterećenje. On rado ističe kako redovno telefonom razgovara s Trampom. Još pre nekoliko meseci uputio mu je poziv u Pfalc, rodni kraj njegovih predaka. S obzirom na nove tenzije, Merc je situaciju opisao kao „tešku“ i izrazio nadu „da ćemo iz nje izaći“. Jedno od njegovih osnovnih uverenja jeste da je „transatlantski odnos za sve nas od velike vrednosti“.

Sve ima svoju političku cenu

I kada je reč o Evropi, Merc snažno zagovara optimizam – iako je situacija neizvesna. Naglašava važnost „očuvanja jedinstva Evrope“ i često putuje u države članice EU „iz dubokog uverenja da sada zaista moramo održati Uniju na okupu“.

Dopisnica DW Kifner upozorava na moguće posledice Mercove kritike američkog predsednika, jer se, kako kaže, tu prepoznaje određeni obrazac. Zbog direktnih kritika upućenih Trampu Merc „često plaća visoku političku cenu za svoje verbalne greške“.

Ostaje otvoreno pitanje „da li ovaj kancelar, sa svojim izuzetnim talentom za političke autogolove, može svoje opštepriznato razumevanje ekonomije da pretvori u konkretno političko delovanje“. Jedno je za Kifner sigurno: „S obzirom na globalnu situaciju, Nemačka i Evropa najmanje sebi mogu da priušte još jedan neuspeh nemačke vlade.“