Vodič kroz 14 godina vlasti Aleksandra Vučića

Kada ljudi govore o „zarobljenoj državi“, često zvuči kao apstraktan politički termin. U stvarnosti, to znači da institucije više ne rade u interesu građana i zakona, već u interesu jedne političke grupe i njenog lidera. Proces nije nastao preko noći. Građen je korak po korak.

Vučić na vlast dolazi na talasu borbe protiv korupcije i obećanja da će reformisati državu. Međutim, vrlo brzo počinje koncentracija moći.foto privatna arhiva

Primeri:
– Vučić postaje sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i dobija pristup svim ključnim bezbednosnim informacijama.
– Partijska tela SNS-a počinju da donose odluke koje bi morale da donose državne institucije.
– Počinje smena profesionalaca i postavljanje politički lojalnih kadrova u policiji, bezbednosnim službama i državnoj upravi.

Poruka sistema postaje jasna: „Nije važno šta znaš. Važno je kome si lojalan.“

FAZA 2: SLABLJENJE KONTROLNIH MEHANIZAMA (2014-2016)

Svaka demokratija ima institucije koje kontrolišu vlast. U Srbiji upravo one prve dolaze na udar.

Primeri:
– Sukob sa Zaštitnikom građana nakon afere tokom Parade ponosa.
– Ignorisanje preporuka nezavisnih institucija.
– Smanjivanje transparentnosti kroz širenje kategorija tajnih podataka.
– Masovno donošenje zakona po hitnom postupku bez ozbiljne rasprave.

Parlament prestaje da bude mesto kontrole vlasti i postaje servis izvršne vlasti.

FAZA 3: ZAROBLJAVANJE MEDIJA I JAVNOG PROSTORA (2014-2019)

Nijedna vlast ne može dugo opstati ako građani svakodnevno čuju kritiku. Zato počinje postepeno osvajanje medijskog prostora.

Primeri:
– Smena rukovodstva RTV Vojvodine nakon promene vlasti.
– Gašenje ili finansijsko gušenje lokalnih nezavisnih medija.
– Jačanje tabloida koji svakodnevno proizvode političke kampanje.
– Kupovina medijskih i telekomunikacionih sistema od strane aktera bliskih vlasti.

Posledica: Građani više ne žive u istom informacionom prostoru. Jedni gledaju Srbiju kroz propagandu, drugi kroz nezavisne medije.

FAZA 4: UKIDANJE POLITIČKE KONKURENCIJE (2014-2020)

Demokratija ne nestaje kada nema izbora. Demokratija nestaje kada izbori postoje, ali nisu ravnopravni.

Primeri:
– Neprekidni vanredni izbori.
– Funkcionerska kampanja.
– Pritisci na zaposlene u javnom sektoru.
– Kupovina glasova.
– Paralelni birački spiskovi.
– Dominacija vlasti u medijima tokom kampanja.

Izbori ostaju formalno slobodni, ali postaju sistemski nefer.

Nakon osvajanja institucija i medija, potrebno je smanjiti spremnost ljudi da javno kritikuju vlast.

Primeri:
– Nerazjašnjena afera Savamala.
– Afera Jovanjica.
– Prisluškivanje novinara, aktivista i političkih protivnika.
– Kampanje protiv istraživačkih novinara.
– Kontrole i istrage protiv organizacija civilnog društva.

Poruka je mnogo efikasnija: „Možemo da ti napravimo problem kad god poželimo.“

U ovoj fazi nestaje razlika između države i lidera. Aleksandar Vučić više nije predstavljen kao predsednik države. Predstavljen je kao sama država.

Primeri:
– Parlamentarne sednice pretvaraju se u višesatne pohvale predsedniku.
– Tabloidi svakodnevno predstavljaju Vučića kao jedinu zaštitu Srbije.
– Svaka kritika vlasti predstavlja se kao napad na državu.
– Svaka politička tema završava se pitanjem lojalnosti predsedniku.

Institucije postaju sporedne. Centralna institucija postaje jedan čovek.

FAZA 7: KRIMINALIZACIJA I DELEGITIMIZACIJA GRAĐANSKOG OTPORA (2024-2026)

Ovo je faza kojoj danas prisustvujemo. Studentski protesti predstavljaju najveći izazov vlasti još od dolaska SNS-a. Odgovor režima nije politički dijalog. Odgovor je propaganda.

Primeri:
– Studenti se nazivaju „stranim plaćenicima“.
– Protesti se predstavljaju kao „obojena revolucija“.
– Građanski aktivizam povezuje se sa terorizmom.
– Ana Brnabić govori o planovima za građanski rat i atentat na predsednika.
– Nakon optužbi za upotrebu LRAD uređaja protiv demonstranata, fokus se prebacuje sa pitanja odgovornosti na tvrdnju da su studenti navodno inscenirali čitav događaj.

Cilj nije da građani poveruju u svaku pojedinačnu tvrdnju. Cilj je da više ne znaju kome da veruju.

Zarobljena država ne znači da nema izbora, parlamenta, sudova ili medija. Oni i dalje postoje. Problem je što više ne funkcionišu kao nezavisne institucije. Njihova osnovna funkcija postaje očuvanje postojeće strukture moći. Zato se današnja politička borba u Srbiji više ne vodi između vlasti i opozicije. Ona se vodi između logike institucija i logike lične vlasti. To je šira slika koju često ne vidimo kada posmatramo samo pojedinačne afere.

Autorka je osnivačica Mreže za demokratski dijalog